ЛитерарноСтваралаштво

Татјана Вуковић – На табли је писало…

На табли је писало…

Још један дан у школи. Тром, раван, уобичајен, безнадежно досадан…Толико безвезан да сам престала да преписујем неразумљиве разломке са табле. Загледала сам се, или боље речено забуљила у таблу ништа не радећи, не размишљајући ни о чему… Одједном, разломци, слова, бројеви, почели су да изводе неки плес. Тачке су направиле занимљиве хаљинице парним бројевима који су биле плесачице, а непарни плесачи. Слика је било помало мутна, као у измаглици, али и дивна. Моја су се осјећања покренула на неки начин и слика на табли почела је да се помало бистри и изоштрава. Као хипнотисана кренула сам према табли. Пришла сам јој толико близу да сам је носом дотакла. Тада сам пропала у таблу. Видјела сам најљепше слике из моје прошлости. Путовала сам пар минута док нисам пала на земљу. Подигла сам се и угледала лане. Дигло се на задње ноге и погледало ме. Препознала сам га. То је оно лане које се затрчало у мене, па нагло скренуло кад је чуло пуцањ још кад сам имала четири године. Било ми је драго што је живо. Показао ми је да га пратим. Нисам имала избора, па сам послушала. Стигли смо до једне кућице. Када смо ушле у њу, јаки бљесак свјетлости нас је обасјао и заслијепио. Када је престао, нашле смо се у просторији која је на плочицама имала слике свега што је повезано са мојим животом. Била сам у свом уму! Ту су биле слике моје породице, пријатеља, наставника, познаника, слике мјеста која сам посјетила и животиња које сам вољела. Изашли смо из куће. Кренули смо према лавиринту. Кад смо пришли, схватила сам да тај лавиринт има полице и на њима су се налазиле кугле мојих сјећања. На некима је био срећни, а на некима тужни „емотикон“ и он је показивао какво је сјећање. Настависмо према продукцији снова. Ту су се налазили сви моји снови и ту су снимани. Ишле смо даље према капији страхова. Ту су били сви моји страхови, а када падне ноћ, они изађу, прерушени поред чувара и оду у продукцију снова и упадну у сред снимања. Тако настају моји кошмари. Шетали смо неко вријеме. Нисам гледала куда идем и замало да упаднем у огромну рупу. То је била рупа заборава. Ту се налазило све што сам заборавила. Уплашила сам се да ту није нешто важно! Подигла сам главу. Била сам у мојој празној учионици. Сви су већ били отишли. Разломци су још увек били на табли. Спаковала сам ствари и журним кораком отишла кући, са чудним мислима у глави. Чим стигнем, одмах ћу ово написати, или ћу позвати Марију да јој све до најситниег детаља испричам док се још сјећам…

 

За Табла Фест 22
Татјана Вуковић, VI-а, ОШ „Илија Кишић“ Зеленика, Црна Гора
Ментор: Тамара Комар

Треће место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови средњи узраст