Једног априлског јутра, кроз прозор наше учионице провлачио се стидљиви зрак сунца, играјући се по прашњавим клупама. Учитељица је ушла тише него иначе, носећи на лицу осмех који је наговештавао тајну. Није отворила дневник, нити је подигла глас да утиша наш уобичајени претпразнични жамор. Уместо тога, окренула се ка табли и кредом, која је шкрипала попут заборава, крупним, косим словима написала само једну реч: СРЕЋА.
„Данас нећемо учити из књига”, рекла је меко, док јој је поглед прелазио преко наших зачуђених лица. „Данас ћемо учити из срца.” Настао је тајац, онај дубоки, свечани мир у којем се чује чак и откуцај школског сата. Гледала сам у ту реч као да је први пут видим. Срећа… до тада сам мислила да је познајем. Питала сам се у себи: да ли је она скривена у оној сјајној, црвеној петици која се шепури у мојој свесци? Да ли је то понос који заискри у маминим очима када ме загрли? Или је то можда онај неукротиви, грлати смех са другарима на великом одмору, када свет на тренутак престане да буде озбиљно место? Ћутала сам, тражећи одговор у ходницима својих мисли. А онда ми је пред очима изронила слика, јасна и топла попут огњишта. Седим поред своје баке, у њеној соби која мирише на босиљак и дуње. Држим њенe храпавe, чворугавe руке – руке које су преживеле много зима – а она се тихо смеје док ми прича приче из свог детињства. У тој соби није било ничег луксузног, само мир и љубав која се могла опипати. Тада сам осетила како ми се срце шири, постаје веће од груди, преплављено неком неописивом милином. Подигла сам руку, а глас ми је био сигуран, иако тих: „Срећа је… када си са неким кога волиш, а тишина вам не смета.” Учитељица се благо наклонила, као да је управо примила најлепши дар. „А да ли се срећа може купити?”, упитала је, кружећи погледом по разреду. Сви смо, као један, одмахнули главом. „А да ли се може поделити?” Сада смо већ одушевљено климнули, схватајући суштину. „Е, видите”, наставила је, „срећа није опипљива ствар коју стављате у кутију под кључ. Она је невидљива нит која нас повезује. Она је једина ствар на свету која се умножава када се дели. Што је више дајете другима, то је више имате у себи.” Погледала сам поново у таблу. Реч је остала иста, али се мени чинило да је оживела, да су слова постала златна и да обасјавају целу учионицу. На крају часа, учитељица није обрисала таблу. Рекла је да ту реч понесемо кући – не записану у свескама, већ урезану у дубину душе.
Тог дана сам научила најважнију лекцију коју ми ниједан уџбеник није могао пружити. Срећа није награда коју јуримо и која нас чека негде у будућности. Она је саткана од малих ствари, од топле речи која некоме улепша дан, од стиска руке и сазнања да нисмо сами. Научила сам да је срећа заправо одјек наше сопствене доброте у туђим срцима.
За Табла Фест 26
Теа Тасић, 4-3, ОШ „Вук Караџић“ Врање, Србија
Ментор: Силвана Ивковић
Прво место за литерарни рад у другој категорији по одлуци Дечијег и Стручног жирија
