Њене су очи пространа сазвежђа
у којима сијају искрице најсјајнијих звезда.
Будно прате сваки корак свог наслеђа,
када напусти топлину њеног гнезда.
Њене су руке нежније од свиле,
увек спремне да помилују те по коси,
али довољно снажне да би нас заштитиле
од свих таласа и бура које море живота доноси.
Њено ухо ослушкује сваки шум,
познаје све нашег срца откуцаје.
Њена љубав непојмљива за људски разум,
досеже изван граница космоса
и још много даље.
Њена плећа су довољно снажна
да нас понесу кад посустанемо од умора и бола.
Не зна она шта је умор, храбра и одважна,
поред свог терета понеће и нашег пола.
Ко је та свемоћна жена?
Ко је та добра вила?
За њу не постоји замена,
а сваког и све је она заменила.
Таква љубав није са овога света.
Заиста постоји, није мит, нити бајка.
Без ње би била пуста ова планета.
Та светиња зове се мајка.
Теодора Булатовић, осми разред, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић
