Животињска школа
Животиње су добре, паметне и племените. Воле људе, мада их се плаше и помажу им. Сада ћу вам открити једну тајну коју знам само ја. У дубини густе шуме, налазило се једно лепо место. Сваки дан су ту долазиле животиње. Питате се зашто? Открићу вам једну тајну. На том скривеном месту налазила се животињска школа.
Једног лепог сунчаног дана, све животиње дошле су у школу. Биле су подељене у два одељења. Када је звонило за почетак првог часа, сви су ушли у учионице. Животиње су виделе да нема учитеља кенгура. Мало су се збунили, али су одлучили да ће се забављати цео дан. Прво су узели своју ужину, почели да једу и мрве. После су се јурили по учионици, испомерали клупе и направили неред. Изашли су напоље и позвали друге животиње које још нису ишле у школу да се играју. Полицајци гориле, чули су буку и дојуриле у школу. Угледали су животиње како се јуре по дворишту и праве неред. Позвали су учитеље кенгуре који су каснили. Учитељи су се страшно наљутили и одлучили да их казне. Прво су морали да среде сав неред који су направили, после су добили дупли домаћи и учитељи су их испитивали. После завршених часова отишли су кућама. Сутрадан у школи, учитељ им је рекао да има лепе вести и да ће их водити на излет. Обрадовали су се и кренули. Дуго су пешачили шумском стазом. Пошто су се уморили, застали су поред речице да се напију воде. Све животиње су пиле воду, али је учитељ приметио да фали мали миш.
Учитељ кенгур је рекао ђацима да се расподеле и крену да га траже. Лисице су питале госпођу мајмуницу да ли је видела малог миша, али је она одговорила да није. Јелени и коале су трчали около. Мајмуни су се попели на дрвеће и погледом тажили миша. Слон је наишао на господина медведа и питао га за миша. Господин медвед му рече да је видео како се мали миш запутио ка пећини у којој живе опасни ловци. Слон је то јавио свима и они су кренули тамо. Када су били близу пећине, успорили су. Миш их је чуо из кртичије рупе, у коју је упао и позивао их упомоћ. Они су брзо откопали рупу и извукли малог миша. Вратили су се у школу, а миш им је испричао како је видео змију, уплашио се и побегао у рупу из које није могао касније да се извуче. Учитељ и другари су га тешили и рекли како је то могло сваком да се деси. Родитељи су дошли по њих и сви су отишли кућама. Сви су живели срећно до краја живота, уз много сличних авантура са срећним крајем.
Питате се како ја то све знам? Па ја сам један мали зека који је ишао са њима у школу. Надам се да вам се свидела ова прича и да сте схватили да се ничега не треба бојати. Будите увек храбри, слушајте своје учитеље, дружите се и помажите другима.
Теодора Миленковић, 4/4, ОШ „Милоје Васић“ Калуђерица, Београд, Србија
Милена Алексић, учитељица
