ПОПЕЋУ СЕ НА ВРХ ПЛАНИНЕ
Још од првих корака, оних које смо правили док нас мама чека стојећи недалеко испред, пружених руку, како бисмо кренули ка њој, чини ми се да се човек труди да нешто достигне. Од тог тренутка када се мама измиче како бисмо направили још један, па још један корак, настављамо да се боримо да достигнемо неке циљеве. Тада нам родитељи задају циљ, али нас у исто време уче да себи сваки пут зацртамо нови, даљи од оног који смо достигли.
Можда ми се чини, али од тих првих корака не престајем да хрлим напред. Себи изнова задајем теже и даље циљеве. Вођена идејом да је пут до успеха поплочан низом неуспеха, корачам храбро, не бојећи се пораза. Још увек нисам научила да их прихватим, али кажу да то иде са одрастањем.
Гледала сам како се људи пењу на највише врхове планина, како се припремају за то и како често не стигну до свог циља. Гледала сам и како одустају на пола пута, али се врате спремнији. Своје успехе доживљавам тако – као да се под пуном опремом пењем до неосвојиве планине. Враћаће ме јак ветар, снежни сметови и лед. Гураће ме назад многи непријатељи и пријатељи. На том путу ћу можда и променити путању, али знам: попећу се на врх планине.
Од малена сам добар говорник, умем да помирим посвађане, да разумем друге чак и кад не говоре. Имам одлике вештог политичара и томе тежим. Свакодневни труд у школи и ван ње, мноштво књига које читам, те будуће школовање, моја су планинарска опрема. Колико год да је у мојој моћи, опремићу се за тешку борбу са препрекама на путу до успеха. Успех није ништа чудесно, нешто немогуће. То је нешто што постоји у свакоме од нас: ту је и чека да се одважимо и кренемо ка њему. Једноставно је, само треба да схватимо да је наша сопствена одлука важнија од тога шта други мисле. Многи ће мислити да немогу да успем, доста њих ће на мене бацити камење како не бих успела, али ја сам научена да то камење не бацам назад већ од њега направим степенице до свог циља.
Ништа ми не може одузети мотивацију и енергију коју користим као превозно средство до успеха. Захвална сам својим родитељима који су ме научили шта значи борити се у животу за себе и своје циљеве. Видела сам како њима живот поставља разне препреке, колико су се саплитали и колико им је понекад било тешко, али сам видела и како се устаје и како се хвата у коштац са изазовима.
Сигурна сам да ће моји кораци ка успеху некада личити на оне прве које правимо, биће климави и несигурни, али ћу их правити. Можда ћу неколико пута учити да ходам изнова, али ће сваки мој корак ићи напред. Важно је да сваки мој напор и сваку мисао усмерим ка циљу који сам себи задала. Док сам ово писала, схватила сам: ако имам дубок циљ, не постоји шанса за неуспех. Забошћу своју заставицу на врх сваке планине.
За Табла Фест 19
Теодора Младеновић, 8/5, ОШ „Коста Абрашевић“ Ресник, Београд, Србија
Ментор: Сања Благојевић-Бошковић
