ЛитерарноСтваралаштво

Теодора Младеновић – ТАБЛА ЈЕ МОЈА СЛОБОДА

ТАБЛА ЈЕ МОЈА СЛОБОДА

Негде сам прочитала да је свако дете уметник, а да је најтеже остати уметник након одрастања. Питала сам се у том тренутку зашто је то тако, како може да се изгуби таленат само због чињенице да више нисмо деца. Да ли само мењамо начин на који изражавамо своје мисли, осећања и поглед на свет? То можда више није платно или папир који осликава нашу и суштину других људи. Можда је срж у томе да нам оловку и четкицу замени језик или неки други „алат“ којим располажемо. Дуго сам мисли окупирала овом темом, јер не могу а да не видим себе и кроз двадесет година како четкицом осликавам све што из мене хоће напоље.

У свом кутку направим места таман толико да стане папир. Остану поред бројеви и рачунске операције, глаголи и сложене реченице, главни градови, историсјке чињенице и све оно што ми оптерећује ум. У том маленом правоугаонику остајемо уметност и ја. Некад помислим да не цртам оно што ја хоћу већ оно што папир тражи од мене. Мада, када завршим, схватам да је сваки мој рад огледало онога шта сам и како видим друге. Тај лист папира делује ограничено, има ивице и чини се да не може да обухвати много тога. Да, тако делује, али моји цртежи често воде у бескрај. Невероватно је колико осећања може да се настани на једној обичној страници папира. Чак и када насликам само један цвет или залазак сунца, тај цртеж садржи више емоција и више речи него било која љубавна песма. Није само насликана птица у лету симбол слободе, сваки детаљ који нацртам, сваки покрет моје руке, свака грешка коју направим на платну, све је то слобода. Само ја знам шта је суштина онога што сам створила, само ја знам да ли је моја уметност одраз среће и еуфорије или израз туге и љутње. Чињеница да у једну линију стане много речи као да ме ослобађа.

Некад се осећам као да сам ланцима прикована за књиге и за бриге које ми доноси ово доба одрастања. Међутим, ништа лакше не покидате ланце од оловке и боје на папиру. Тада могу да будем где год пожелим, изнад облака, у Паризу и Њујорку, у прашумама Амазона или на крстарењу Нилом. Када моја четкица и ја заплешемо, слобода је без граница.

Смели покрети моје руке и боје које се разливају по папиру сликају умирујуће призоре који се рађају у мени. У моју уметност уткано је све оно чега се бојим и од чега стрепим, све оно што волим и што прижељкујем. Невероватно је колико тога могу да постигем на једном комаду папира, платна или обичне дрвене табле… Све оно што не могу да дохватим, све оно о чему сањам и маштам, могу да будем и велики сликар и успешан адвокат, чак и храбри војсковођа који ослобађа читав народ или сопствену душу. Зато сам сигурна да нема тог одрастања које ће ми одузети слободу да сликам док постојим.

За Табла Фест 19

Теодора Младеновић, 8/5, ОШ „Коста Абрашевић“ Ресник, Београд, Србија

Ментор: Сања Благојевић-Бошковић

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com