Нећу да кријем своје емоције
„Твоје емоције су оно што те чини човеком. Чак и неугодне имају сврху. Немој их закључавати. Ако их игноришеш, оне само постану гласније и љуће“. Сабаа Тахир
Још од рођења показујемо неке емоције. Најпре због сусрета са новим светом, оглашавамо се плачем. Касније су наше емоције везане за глад, жеђ, умор или мокре пелене. А ту су и грчеви да још боље раширимо плућа. Затим креће смех понекад и без разлога. Довољно да видимо или чујемо нешто што нам је у том тренутку симпатично. Како растемо почињемо да осећамо радост, тугу, страх, љутњу. Када мама није на видику осећамо недостајање. Пред неки важан наступ на приредби, присутна је трема.
Када сам ја у питању, веома јако испољавам емоције. Ако на конкурсу освојим награду, груди ми се испуне поносом. При сусрету са својим омиљеним псом Мрвицом, осећам огромну љубав. Када сам у друштву својих другара, пуно се шалимо и ја се тад много смејем. Волим да се смејем и то радим гласно и „заразно“. Често ми мама каже да се смејем унапред и уназад. Али зато када из математике добијем оцену коју не желим, тада будем веома тужна и плачем неутешно. Када мама покуша да ме умири, то делује супротно па се тада расплачем још више.
Ја сам таква, када сам срећна и радујем се, то радим пуним срцем, али када сам тужна и патим, патим целом својом душом. Не желим да кријем своје емоције, јер моје емоције ме чине оним што јесам.
„Ако разум чини човека, осећања га воде.“ Жан Жак Русо
За Табла Фест 23
Теодора Симић, VI/2, ОШ „Светозар Марковић“ Лапово, Србија
Ментор: Јелена Симић
