Очима се не види све
У бесконачном времену путује мала планета. У својим недрима она грли шаролики људски род. Поклања човеку своје планине светлих врхова, она постаје дечија лопта, шарена и лака, када њен човек срцем премости цео свет.
Сваки човек има онај нежни део бића, у којем се огледа његова племенита раса. Тај део је његова душа, његово срце, нешто неописиво и недодирљиво, али је увек ту. Зато кажемо у неким ситуацијама да нешто нисмо видели него смо осетили срцем.
Недавно сам била у ситуацији да се уверим у то. Пролазећи својом улицом, често сам на једној клупи видела деку који је мирно седео. Увек сам га поздрављала са „Добро јутро “, „Добар дан“, или „Добро вече“, у зависности које је доба дана. Он ми је увек опоздрављао. Једног дана ме је зауставио. Изненадиле су ме његове речи: „Ти си једна веома лепо васпитана девојчица, бистра и осећајна. Имаш добре навике и поступаш по одређеним правилима. У твом животу постоји ред.“ Зачудиле су ме његове речи јер ја у ствари не познајем тог човека. Још више сам се изненадила кад сам чула наставак.
„Ја сам слеп, не могу да видим ништа „споља“, али ја осећам и „видим“ својим срцем.“
Дуго сам размишњала о том нашем сусрету. У ушима су ми одзвањале те његове речи. Схватила сам да је био у праву. И сада, често када се нађем у некој безизлазној ситуацији, трудим се да „гледам“ срцем и на тај начин пронађем излаз или да проценим људе на прави начин као што је мене проценио декица са клупе.
За Табла Фест 22
Теодора Симић, V -2, ОШ „Светозар Марковић“ Лапово, Србија
Ментор: Небојша Поповић
Прво место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови средњи узраст
