Моја табла широка као свемир
У пубертету на тротинету
часком обиђем нашу планету.
Шта сањам, шта ми се догађа…
И ситница нека много ме погађа.
Време лети као ласте преко неба,
стално ми више времена треба.
Емоције наше час су веселе,
час су тужне или би нам преселе.
Не знамо да л’ смо велики ил’ мали,
на свако питање – одговор фали!
Да ли смо одрасли, или још нисмо?
Да пошаљем старијима једно писмо?
Кад часком сиђем са тротинета,
заустави се моја вртећа планета,
погледам свет очима детета:
нисмо ни мали баш, а ни сасвим зрели,
ми смо клинци, ка својој звезди полетели!
