МОЈ ЉУБИМАЦ
Мој љубимац је један мачак стари
што за мишеве уопште не мари,
по цео дан лежи и преде,
тело су му прекриле длаке седе.
А сећам се кад је био мало маче,
по дворишту је волео да трчи и скаче.
А кад би видео лептира,
тек тада није имао мира.
Трудили смо се око њега,
мало ја, мало моја сека,
да не буде гладан, већ увек сит,
да му чинија увек буде пуна млека.
Кажу људи да мачке имају девет живота,
а ја, ипак, мислим да је то срећа била
што је у свом скитању и несташлуку
избегао сусрет са пар аутомобила.
А волео је да скита, ваљда је неку мацу тражио,
по неколко дана кући није долазио.
А кад би се кући вратио, срећне бисмо биле ја и сека,
обе бисмо му опростиле – чинија би опет била пуна млека.