МОЈА ТАБЛА ШИРОКА КАО СВЕМИР
Моја школа је једно лепо место,
тамо идем сваки дан.
Ту су моје другарице и моји другари
са којима се дружим често.
Школа има много учионица,
у њима су деца веселих лица,
учимо, пишемо, по табли цртамо
линије, цветове, откривамо нове светове.
А ја у учионици имам и своју таблу.
Да, добро сте чули – своју белу таблу.
Везане смо једна за другу
и зато ћу је памтити дуго као дугу.
На њој су биле исписане многе речи,
реченице смислене и многе цифре.
Обришемо је, па опет по њој пишемо,
питам се колико ће још издржати сама.
Није то обична табла, чаролија у њој лежи.
Било је једном на њој нацртано срце,
а срцу су била имена два,
једно моје, а друго вам нећу рећи које.
Ушла сам у то срце као Алиса у Земљу чуда,
звезде су се око мене ројиле, међусобно бојиле.
И месец је био ту као лимун жут,
да ми ка том дечаку покаже пут.
