У ПУБЕРТЕТУ НА ТРОТИНЕТУ
Пре неки дан у мојој соби,
у мом кутку малом, пред огледалом,
посматрала сам запрепашћена своје лице
и видела на њему некакве бубуљице.
Онако нервозна једну сам стиснула,
истог момента сам јако вриснула.
Тог трена је у собу улетела мама и тихо рекла:
„Не дирај ништа да ти кожа на лицу не би натекла!“
Рекла ми је тада да то тако иде,
рекла ми је тада да то тако мора,
одрастам лагано, пубертет ме дрма,
ништа то није ново, то је та фора.
За маму то ништа није ново,
а за мене је то катастрофа и пропаст,
још само да се и ја са тим сложим
на моју велику жалост.
А ја замишљам себе са луткама у колицима,
себе и своје другарице са насмејаним лицима,
на бициклима и тротинетима у двориштима,
али изгледа да од тога слабо шта има.
Закључила сам на крају
и рекла мами и тати да знају:
„Са пубертетом ћу да се сложим,
само ме пустите да тротинет бар још мало возим!“
