Слика са бакиног тавана
Моја бака живи у једном оближњем селу. Уствари она је мени прабака, бака моје маме. Има 79 год. Она је мени много драга. Моја слатка старица. Увек ми се обрадује када одем и спреми моју омиљену питу са зељем. Кад год можемо ми одемо код ње да видимо како је и да се истрчимо на свежем ваздуху.
Бака има стару кућицу, пољски тоалет, велику башту и у дворишту један старински амбар са таваном. Тамо волим да идем. Попнем се степеницама. Тамо има занимљивих предмета. Од старе гардеробе у дрвеним кутијама до старих албума са сликама, урамљени цртежи, старо посудђе и друго. Највећу пажњу привукла ми је слика на којој су девојчица и дечак. Стајали су на сред неког каменитог дворишта, са једне стране оронула приземна кућица, а са друге воловска кола. Фотографија је била сиво-беле боје, јер је временом очигледно избледела. Њих двоје на слици су били насмејани, гледали су се као да очима причају. У тим очима се видела срећа и задовољство. Сишла сам са тавана и понела слику да питам баку ко су та деца. Рекла ми је да су то моја мајка и мој ујак. Тада је мама имала 5 година, а ујак 3 године. Сликали су се испред куће њене мајке, значи моје чукунбаке, која нажалост није жива и у тој кућици нема никога више и скроз је пропала. Слику сам понела са собом да је чувам код себе.
Свако има своје омиљено место, да ли у кући или у дворишту или у неком граду и тд. Моје је баш ово, због лепих успомена мојих родитеља и моје фамилије, уживам док гледам и сазнајем шта је шта или ко је ко. Схватила сам да су фотографије вредне и прелепа успомена. Треба их чувати и имати што више.
За Табла Фест 20
Уна Вељковић, 3-4, ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“ Књажевац, Србија
Учитељица: Мирјана Радовановић