У тишини ноћи, кад небо утихне,
а звезда над светом полако никне,
роди се светлост, без славе и моћи,
да љубав продре у најхладнијој ноћи.
У пећини скромној, без злата и дара,
задремала нада у рукама стара,
а анђели тихо небу јавише:
„Радост се роди“, и небеса засијаше.
Пастири кренуше срца отвореног,
пут им се пружи без страха и стеге,
јер знали су добро, у часу том благом,
да се свет мења једним рођењем малим.
Од тад, кад Божић у домове сврати,
кад хлеб се подели, а срце опрости,
човек се човеку тада поново врати
и у туђој радости своју чисту срећу проналази.
Нека та светлост у нама траје,
да не угасне кад празник прође,
јер Христос се сваког дана рађа
тамо где љубав у човеку дође.
За Девети таблин међународни конкурс за најлепшу божићну песму
Урош Ђокић, VIII/1, ОШ „Милош Савић“ Лучица, Србија
Ментор: Милена Ћирић
