МОЈА И ЛИВАДИНА ТАЈНА
(Тајна и пријатељство)
Постоји једна ливада, најлепша на свету. Она је толико бајковита, да сви мисле да није стварна. Једног пролећног дана, шетао сам босоног по њеној трави, овлаженој ситним бисерима росе, уживајући у мирису дивље камилице. Посматрали су ме радознали маслачци, жути као мала сунца. Поздрављали су ме шарени лептирићи и вредне пчеле. Одједном сам чуо неки шапат. Успорио сам корак. Убрзао сам дисање.
“Ко је то?” – упитао сам.
“Ја сам, ливада.”
„Да ли је могуће да говориш?”
„Да, босоноги. Али нека то буде наша тајна“, одговорила је тихо.
„Слажем се. Желим да будемо пријатељи.“
„Како ћу знати да си ми пријатељ?“
„Поверићу ти једну своју тајну. А ако ми ти испричаш неку своју, нећу никоме рећи.“
„Хајде, босоноги, причај, причај…“
„Тајна је да волим да пишем и играм се речима. Све што је лепо мене инспирише: љубав, лепота природе, једно сјајно око… Пишем и песме. Не знам какве су, јер ме је стид да их некоме покажем и прочитам.“
„Не треба да те буде стид. Треба да будеш поносан на све што ствараш. Ето, ја се радујем што сам данас стекла пријатеља песника.“
„А сада ти мени, као пријатељу, испричај своју тајну.“
“Ја сам се заљубила”, одговори ливада.
“У кога?”
“У ветар!”
“Свашта. Зашто се ниси заљубила, па пример, у небо?”
“Нисам, јер је небо увек ту. Небо је, као и ти, мој пријатељ. А ја сам заволела ветар, јер он није увек ту. Он дође и оде. А ја га чекам. И то је љубав!”
Збуњен, наставио сам да корачам по ливади дивље камилице. Одлучио сам да сачувам тајну коју ми је поклонила. Пријатељи су дужни да чувају тајну, ма ко да им повери.
Одлазио сам често босоног да се дружим са чаробном ливадом и читао јој своје песме. Она ме је увек пажљиво слушала и никада ме није прекидала. Као прави пријатељ, увек ми је искрено говорила, да ли јој се нека песма свиђа, или не. Али није желела да ми говори шта би променила у њима. То је остављала да урадим сам. И никада никоме није рекла шта сам написао у песмама. Сваки мој стих, сачувала је као тајну.
Из дана у дан добијао сам све више самопоуздања и захваљујући њеној подршци, писао сам све више и све боље. Сваку песму, коју би ми она похвалила, читао сам и другима.
После извесног времена, почео сам још више да подржавам њену љубав према ветру. Читао сам јој веселе песме, када ветра није било. Правио јој друштво када је била усамљена. Нисам јој сметао када би ветар долазио да јој замрси зелену косу и унесе трепрај у њено срце. Радовао сам се када би с њим играла плес љубави.
Oна је била срећна због нашег пријатељства. Срећна, јер је знала да се увек може ослонити на мене. Да ми се може поверити. И ја сам срећан, јер знам да имам пријатеља који уме да чува тајну. Поверење које нам неко укаже, јесте знак да нас неко цени. И зато је право пријатељство толико драгоцено.
За Табла Фест 19
Урош Тирнанић, 8-1, ОШ „Ратко Митровић“ Нови Београд
Професор српског језика: Данка Буха
Прво место на конкурсу за фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 19“ у категорији литерарни радови старији узраст по оцени Стручног жирија
