Попећу се на врх планине
(Милан и српски језик)
Био један дечак по имену Милан и он је увек био лош из српског језика и никад му није ишло иако се увек трудио. Једног дана му је учитељица за труд дала петицу. Тада је почео да пише. Иако је био мали и неискусан имао је јако добре и креативне идеје. На почетку се повлачио и ником, чак ни најближој родбини није хтео да каже да је кренуо да пише песме. Једног дана он је отишао на фудбал, имао је брата по имену Немања, који је био помало безобразан и био је у пубертету и тако му је, док је био на тренингу, претурао по фиоци и пронашао песме.
Немања је све песме показао мами и њој су се јако свиделе, али нису хтели да га хвале јер су знали да је он то радио у тајности. Показали су песме Милановој учитељици и она није могла да верује да их је Милан написао. Све радове је послала на конкурсе, али један се због нечега свима највише свидео и тај рад је освојио прво место и награду.
Та прича је гласила овако:
Од кад сам пошао у школу занимао ме је српски језик и ја сам увек читао књиге, сваку лекцију сам покушао да научим до савршенства али џабе, никад ми није ушло у главу и био сам ученик за тројку из српског језика све док моја учитељица није дошла до моје маме која је била кројачица да да свој стари вунени џемпер који је јако волела. Ја нисам ни знао да је она ушла, за то време сам ја покушавао да научим падеже и никако ми није ишло. Учитељица се вратила до моје маме и питала је да ли њен син Милан увек тако учи и она јој је рекла да. Следећи дан је у школи био контролни из падежа и ја сам опет добио три, али ми је учитeљица дала и петицу јер је видела да сам се јако трудио и та петица ме је мотивисала и од свог тог труда и рада ја сам успео да добијем пет и остале оцене од тог тренутка из српског језика су му биле све петице.
Ово је доказ како само једна боља оцена може мотивисати ученика за рад.
За Табла Фест 19
Вања Видовић, 6.а, ОШ „Јован Јовановић Змај“ Кањижа
Ментор: Биљана Жарков
