Плашим се …
Ја се плашим мирно заспати
и одлетјети у дубину чудеса,
где моје лијепо дјетинство
брани сан од модерног стреса.
Сан је диван – у њему сва дјеца,
друже се, играју и срећу граде.
Мама код куће колаче спрема,
тата нешто у дворишту ради…
Браћа се лоптом близу играју,
птице пјевају, све време је љето!
Мачак спава, пас срећно лаје,
у глави мојој је све то лијепо!
Ал само у глави и спава се тако!
Али морам се скоро пробудити,
неће у стварности бити лако…
непремна ујутро ћу се јако зачудити!
Ево лопта! Она је тужна!
њој учешће у игри не дају.
Браћа крију се у соби заједно
да фудбал на екрану гледају!
Не миришу ујутро колачи,
мама стално фејсбук провјерава,
мачка куглице суве прескочи.,
идем у град да се дан обнови…
Гледам – људи немају осмијеха,
сви су везани за телефоне.
Ја бих сада највише вољела
да пропадну све те зоне!
Да примијети сваки свог друга,
да поздрави сусјед сусједа,
да уочи сунце на југу,
а на сјеверу пахуљу снијега!
Нећу сатима телефоном да причам,
ни са другарима, ни са сусједима!
Боље идем ја кући да спавам.,
боље биће да сан мој гледам!
За Табла Фест 25
Варвара Шевцова, 8-4, ЈУ ОШ ”Анто Ђедовић” Бар, Црна Гора
Менторка: Љиљана Миловић, проф.
