ЛитерарноСтваралаштво

Василије Ђорђевић – Прича са дединог тавана

Прича са дединог тавана

Моји деда и прадеда живе на селу и међусобно се помажу. Волим да одем код њих и разговарам са прадедом од кога могу пуно да научим. Понекад замолим деду да донесе дрвену кутију, са тавана старе куће, а пуна је успомена. Ту су слике, писма, ордење из рата и драге ствари из живота мог прадеде.
Његова животна прича је тешка. У сеоској кући, од тугле и камена, мајка и отац подизали су њега и још тројицу синова.
На једној слици мој прадеда са браћом испред своје радионице. Полако скида прашину са слике и прича ми о занату без кога се пре више од 50 година није могао замислити живот.
Моји преци били су познати грнчари у Србији. Није било куће без тестије за воду, ћупа, ђувеча за кување, кандила, саксије. Све је то мој прадеда са своја три брата учио под будним оком свог оца. Он као најстарији, најбоље је савладао занат, и био задужен за обликовање и украшавање, док су браћа ископавала најбољу земљу и припремали је за обраду. Свуда по Србији продавали су своју грнчарију, а од зарађеног новца направили четири куће, једну поред друге за своје породице.
Били су веома поштовани, јер су били вредни и поштени.
Онда су дошла друга, модерна времена а њихов занат полако је умирао.
Прадеда не воли често да улази у радионицу, јер му се враћају сећања када је ту све бујало од живота и песме.
Радионица је закључана већ 30 година, дедина браћа су умрла а занат нико није наследио.
Мој прадеда се са тугом у гласу и очима сећа тог времена, и док враћа слику у дрвену кутију са успоменама, као најстарији човек у селу (93 год), верује да ће можда неко од нас унука, ипак обновити заборављени занат.

За Табла Фест 20
Василије Ђорђевић, VII-3, ОШ „Бранко Миљковић“ Ниш, Србија
Ментор: Јелена Станковић
WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com