Исконске мудрости предате су људском роду пре више од две хиљаде година на Синајској гори преко пророка Мојсија. На двема каменим плочама урезане су речи које треба да буду урезане у наша срца и наше мисли. Захваљујући безусловној љубави Божијој, људима је даровано да постану свесни свог постојања и одговорности која са њим долази, како би на племенит начин служили Господу и хвалили милост Његову, и како би разумели важност честитости, човекољубља и добродушности у односу са својим ближњима. У ово време које све одобрава и све сматра исправним, мудрости о животу, моралу, слободи и части могу се срести на сваком кораку. Али, у тој бесконачности погрешних савета и искривљених слика стварности и друштва, заборављене су оне једине праве, поучне и исправне поруке.
Данас, изгледа, да се тај дар, од искони човеку дат да буде у заједници са другим људима и у заједници са Богом, изгубио. Безобличја лажи уобличила су наше разговоре. Речи су изгубиле своју важност, доброчинства су притворношћу изгубиле радост, загрљаји лицемерјем изгубили топлину, наметнути стандарди и трендови љубави идеалних размера однели су суштинску љубав, а донели стид и завист. Осуђивачке очи опрезно вребају прилику да напакосте, понизе, украду, задовоље своје самољубље. Створени су идоли. Многе непостојеће личности, које промовишу разне култове и називају себе звезданим пророцима и изасланицима судбина, представљају највећи степен обожавања. Богатсво и успех на каријерном плану постали су императив за пријатељство које на све осим на пријатељство подсећа.
Чини се да овај свет није напредовао, већ се погоршао. Међитим, та искра Божије љубави, вере и наде у свима је нама. Хајмо да је пронађемо и да је распламсамо, негујући праве вредности и ценећи што имамо прилику да познамо прави пут, истину и живот. Љубављу се оснажимо и добротом душе исцелимо. Уважавајмо своје ближње, поштујмо родитеље, помозимо једни другима, одбацимо маске лажи, преваре, љубоморе, страсти и поноса. Изађимо из мрачних предела зараслих у корење хладне заједљивости на светло љубави и Божије благодати.
Десет Божијих Заповести, стога, треба доживети као путоказе за вечност. Као мудре савете како да будемо достојни достојанства које нам је дато носећи лик никога другог до самога Бога. Нека тих десет реченица буду окоснице наших мисли, речи и дела и нека буду штит од предаје греху, пролазности и вечном сивилу. Треба их, зато, видети као Божију Руку Помоћи која уноси у наше односе са ближњима ред, у наше поступке правду, у наше животе мир. Ако их будемо ревновали и савесно делали, пратећи њихов свевремени значај, своје ћемо биће преобразити и, у молитвеном спокоју и заједници љубави, чекати ”Васкрсење мртвих и Живот Будућег Века”. А дотад, сетимо се богонадахнутих псалтирских речи: ”Чуј, народе мој, закон мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.”
За конкурс ”Дани веронауке”
Василиса Милојковић, 2/1, Гимназија ”Светозар Марковић”, Јагодина, Србија
Ментор: проф. Милица Миловановић
ПРВО МЕСТО у категорији литерарни радови, средња школа
