ЛитерарноСтваралаштво

Васкрсија Ковачевић – Попећу се на врх планине

Попећу се на врх планине
Бајка

Састали се Сан и Јава, причају о свету, новостима и о њиховим пријатељима. Сети се Јава старе маслине. Најбоље и најстарије особе коју су упознали. Али и најусамљеније. Била је врло усамљена, долазили би јој у посету само када би неком нешто требало, неки савет или њени дивни плодови које је тако несебично даривала, толико их је давала да себи никад ништа није остављала.

И тако су Сан и Јава дошли на идеју да јој набаве пријатеља. Али то није било лако као што су мислили. Свака животиња је имала своју и нико није могао да им помогне. Сви су били заузети. Тражили су и тражили, нису одустајали, али и даље ништа… Ишли су од куће до куће, све могуће су питали, поставили огласе на свако дрво, чак су их расподелили и по поштанским сандучићима, али и даље ништа…, нико да се јави…, да помогне…

Једногa дана таман што су завршили са поделом писама у суседној шуми, сели мало да се одморе, кад кад оно… неки човек истражује биљке. Мало су га посматрали, и одједном чули неки звук: (зврр,…зврр,…зврр,…, то је телефон) “Хало, добар дан шефе, ако питате за дрво још га нисам нашао.“ Чује се неко шушкање које није могло да се разуме и он прекине везу. Клекне доле и бризне у плач: “Не, не, неее… Боже… помози… молим те…“ Прилазе му Сан и Јава: “Шта је било добри човече?“ А он им одговара: “Морам да нађем најстарије дрво у шуми иначе ћу да изгубим посао, тражим већ данима али ништа, шуме су превелике, а дрва превисока и дрска, све схватају превише лично. Поготово кад их питам за године…“ А Сан му рече: “Не бој се ми знамо једно врло старо дрво које је јако усамљено, можда је она решење. Али шта би радио са њим?“ „Па, пресадили би га на место где би било заштићено, испред најпосећенијег музеја у граду и оно би било главни експонат као “столетно дрво“ и стално би било у центру пажње.“ А Јава рече: “Па то је савршено, никад више не би била усамљена, xајде да је питамо.“

Кренуше они ка њој. Видевши их срећне, стара маслина их упита: “Здраво, шта вам треба?“ А Јава одговара: “Ништа нам не треба, дошли смо да те питамо нешто. Да ли би хтела да се преселиш испред најпознатијег оближњег природњачког музеја, као главни експонат под именом “столетно дрво“? Више никада не би била усамљена.“ А маслина одговара: “Јој како лепо од вас, али мени је овде добро нисам ја усамљена, видите ја сам у овој шуми више од 100 година и научила сам нешто врло важно. Најлепши је осећај када помогнеш неком у нечему што њему много значи. Е онда се осећаш лепо, а тога у овој дивној шуми има пуно.

А по питању усамљености, па нисте у праву. Ја сам врло срећна а када се осећам усамљено ја одспавам или питам веверице са суседног дрвета да им причувам децу, или испричам причу малим птичицама, а кад нема никога онда обично пишем приче. Ја јако волим децу и желим да се бринем о њима и да помажем другима, тако да ми је врло лепо. А што се тиче вас млади човече вама могу да помогнем јер знам за једно врло усамљено дрво код оближњег језера које је исушено, старо је скоро 200 година. Па шта кажете?“ „Значи тако, волите децу“, рече Сан: “Онда имам идеју.“ Све се супер завршило, човек је пресадио усамљену врбу до оближњег града и сачувао свој посао. А маслина је отворила забавиште за сву младунчад тако да родитељи имају времена за себе, а такође су законом захваљујући човеку заштитили маслину и направили стазе до оближњег града да тим путем долазе деца из другог забавишта и слушају приче старе маслине.

За Табла Фест 19

Васкрсија Ковачевић, 7.а, ОШ „Јован Јовановић Змај“ Кањижа, Србија

Ментор: Биљана Жарков

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com