Лик из књиге је мој идол
Када сам упознао Тома Сојера, све је постало другачије. Живот је био безбрижнији.
Дружећи се са њим, схватио сам да је врло интелигентан, опуштен, да воли авантуру и да се ничега не плаши. Водио ме је на своја омиљена места: у оставу са теткиним пекмезом и на острво. До оставе смо морали да се прошуњамо кроз целу кућу, а да нас његова тетка не види. А у остави прави рај! Тегле са пекмезом су биле уредно поређане на полицама. Свака је била обележана белим папиром на ком је писало од чега је пекмез: од јагоде, шљиве, крушке, јабуке….Тада сам први пут пробао пекмез од бундеве. Прстима, без кашике и хлеба, јер је Том тако предложио да нас његова тетка не би ухватила на делу. Лутали смо после улицама, упознао ме са Беки, а онда ми признао да је већ дуго заљубљен у њу. Када смо отишли на острво, био сам одушевљен. Нешто такво никада нисам видео. Са дрвећа висиле су лијане. Хватали смо се за њих и љуљали. Прескакали са једног стабла на друго. Том је био пун идеја. Заложили смо ватру и направили роштиљ. Уместо меса пекли смо кукуруз који смо на путу до острва убрали. Од дрвета смо направили чамац са којим смо желели да пловимо по целом свету. Кућа на дрвету је била наше склониште од ветра, кише и животиња. Уместо степеница поставили смо лијану. Седели смо у кућици и причали. Том је причао о својим пустоловинама, о кречењу тарабе, о учитељу који га је кажњавао јер није хтео да учи, о бежању из школе, о Беки…
Са њим је време брзло пролазило. Нисам ни приметио да је прошла ноћ. Пробудио ме аларм на телефону. Моја пустоловина са Томом био је само диван сан, али несташни Том остаје мој омиљени лик из књиге.
За Табла Фест 23
Вељко Милисављевић, 8-1, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
