ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Вера Булајић – ОЧИМА СЕ НЕ ВИДИ СВЕ

ОЧИМА СЕ НЕ ВИДИ СВЕ

Већина живих бића има очи, на пример ја. Али, постоје и они који немају среће да се роде са чулом вида. Мислим да већина деце и људи не зна да се очима не види све. Звучи чудно, али је истина. На пример, не можеш видети нечија размишљања или нека осећања.
Једног дана, на улици смо се играли и видели једног дечака. Приметили смо нешто необично. Био је слеп. Он није видео, али смо схватили да је чуо много боље од нас. Хтели смо да се игра са нама. Пришла сам да га позовем, али саплела сам се и пала. Признајем да ме је болело. Несигурно је пришао да ми помогне. Питао ме је: „Да ли си добро?“ Наравно, рекла сам да јесам. Смејала сам се, али је осетио да ме боли. Пошто му је мама била докторка, позвао ју је и рекао јој: „Мама, ово су моја нова другарица и моји другари. Она је пала! Молим те, помози јој!“ Мама се нежно насмејала, брзо је извадила из торбе разне бочице, прашкове и фластере. Рекла да ће све бити у реду. Било ми је заиста боље и била сам захвална и пажљивом дечаку и његовој брижној мајци.
После пар месеци изашла сам у центар града и видела тог истог дечака. Задиркивала су га нека деца. Рекла сам им: „Склоните се! Оставите га на миру! Никога од вас није дирао!“ На жалост, нису ме послушали. Чак су му поломили наочаре! Када су постигли шта су желели, оставили су га на миру. Он се окренуо према мени. Захвалио ми се и насмешио. Препознао ме је по гласу. Иза тог осмеха крила се туга, видела сам то. Рекла сам му да не брине и позвали смо његову маму. Знао је да ће овакве наочаре тешко наћи у нашем малом граду. Због лечења се са родитељима одселио у велики град. Недостајао ми је и бринула сам за њега. Сазнала сам да је требало да има операцију, девету по реду. Надала сам се да ће то бити последња лекарска интервенција, да ће након ње бити све у реду с његовим видом. Неколико дана након те операције неко ми је покуцао на врата. Отворила сам их, а он је стајао испред врата и гледао у мене! Видео ме је и сав је блистао! Загрлила сам га јако. Била сам пресрећна! Наше пријатељство је сада још јаче постало.
Иако сад живи у Београду, дописујемо се и чујемо телефоном. Видим сваки његов покрет и израз лица док читам поруке које ми шаље. Једва чекам дан кад ћемо се поново видети. Надам се да ће то бити убрзо.

За Табла Фест 22
Вера Булајић, II-3, ОШ „Никодије Стојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Соколовић
Прво место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Дечјег жирија и треће место по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови млађи узраст