Вук Мартиновић – Попећу се на врх планине

Попећу се на врх планине Четрнаест ми је година. Трајем тек један трен. На ову позорницу што се зове живот, ступио сам једног хладног, новембарског дана. Некад сам главни глумац, сви ми се клањају

МОЈЕ ЈЕ ПРАВО ДА ЖИВИМ СРЕЋНО И ЗДРАВО Иако ми је кожа црна попут мрака, и очи гараве као ноћ. И ја сам још један цвијет И мене грије сунчева зрака и мени се радује свијет. Желим да учим као и

Лидија Марић Јовановић, литерарна секција „Разиграно перо”, ОШ „Миле Дубљевић“ Лајковац НА МОРУ Кад је распуст идемо на море јер морају сви да се одморе. Том предивном азурном водом, кренул