Био један радознао дечак који се звао Вук. Волео је да истражује свет око себе и да се игра, увек тражећи нешто ново.
Једног дана, док је шетао кроз кућу, застао је у ходнику пред великим огледалом. Погледао је у огледало и видео: патике на ногама, бордо мајица, качкет и шеретски осмех. Док је гледао свој одраз у огледалу, иза њега је стала мама у штиклама и свечаној хаљини. Чинило му се као да се дечак у огледалу понашао другачије, као да жели да му покаже неки други свет. Вук се на трен тргнуо, размишљајући: Шта би било када бих могао да путујем кроз огледало? Док је замишљао свет са друге стране, није могао да обузда своју жељу да скочи и истражи све што се иза огледала крије.
Небо са те стране сигурно је било другачије. Можда је љубичасто и посуто сјајним каменчићима? Можда је тамо све наопачке, па чак и маме у штиклама ходају уназад? Можда дечаци ходају на рукама?
Вук је знао да то није могуће, али свеједно је наставио да замишља. Погледао је још једном у огледало, намигнуо себи и кренуо.
Понекад није потребно путовати далеко, довољно је сањарити и запитати се, и свет може постати чудесно место.
За Табла Фест 25
Вук Меловић, VII-1, ОШ ”Васа Чарапић” Бели Поток, Београд, Србија
Наставница Снежана Стојановић
Друго место у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Стручног жирија
