Постоји у мени један глас који нико не чује; не говори као остали, нема облик, боју, а ни реч. Шапуће у тренуцима када све утихне између два откуцаја сата, у размаку између два удаха, у сенци која пада на зид кад се завеса помери без разлога. Тај шапат не описује ко сам, само подсећа на оно што јесам.
Људи ме виде као обично дете које пролази ходницима, које седи у последњој клупи, које слуша, али понекад гледа негде другде, у прозор који осликава небо. Сви мисле да знају шта се крије иза мог ћутања, али не знају да у мени постоји место у које ни сам не улазим кад год хоћу. Тамо живи нешто што нема име. Некад, у сновима, приближим се вратима тог унутрашњег простора. Одшкринем их тихо, погледам кроз уску пукотину, а онда ме обузме осећај да бих могао, ако их шире отворим, заувек да изгубим нешто што је само моје. У том тренутку затворим врата и оставим тајну да лежи. Понекад ми шапат каже да цртам, понекад да напишем једну реч, не више. Само једну, јер једна реч покреће чаролију. Међутим, шапат некада не говори, само ме поведе на места која не постоје, али их ја познајем као свој длан. Људи ме питају шта волим, ко сам, шта желим да будем када порастем. Само се насмешим. Како да им кажем да не могу бити ништа од онога што се именује? Све што јесам, не може се свести на реч. На име. На занимање. Дечак сам који свој свет носи у џепу. У том свету време иде уназад. Људи говоре очима. Снови се буде. Тамо, можда, живим стварније него овде.
Овде само корачам лагано. Као неко ко зна нешто што други не знају, али то никада нећу рећи. Све што вреди у мени, не виче, оно шапуће. И то што шапуће, можда није ни мој глас.
За Табла Фест 25
Вук Радибратовић, VII-2, ОШ ”Попински борци“ Врњачка Бања, Србија
Ментор: Јелена Сеочанац;
Друго место у категорији литерарни радови старији узраст по одлуци Дечијег жирија
