ЛитерарноСтваралаштво

Вук Стојиљковић – КАО КРАТАК ЛЕП САН

КАО КРАТАК ЛЕП САН

Припремао сам се за пут. Пар километара удаљен од места за узлетање, одакле је цела ракета могла да се види, нисам ни мислио да је толико велика. Дошло је време за узлетање.
Милутин Миланковић је већ био у ракети, а мене је неки човек одгуривао како не бих ушао. Чим сам му показао карту, он ме је пустио. С обзиром да ми је Милутин стари пријатељ једва сам чекао да га поново видим. Трчао сам ка њему што сам брже могао. Поздравили смо се, а неки дубоки глас нам је рекао да се вежемо. Узлетање је било страшно. Током нашег дивног пута, имали смо свемирски сокић за пиће. Налетели смо и на Малог принца. Слетели смо и на неку планету пуну чудних жутих једнооких створења. То су били ванземаљци. Плашио сам их се, али мало касније сам схватио да су врло дружељубиви. Милутин је предложио да поведемо једног од њих на Земљу. Мали ванземаљац по имену Бубу, ушао је у ракету. Чим је видео свемирски сокић, потрчао је ка њему да га што пре попије. И свидео му се, с обзиром да је попио читав литар. Нажалост, морали смо да се вратимо кући. Чим је ракета дотакла нашу планету, Бубу је засијао и само је нестао. Милутин ми је говорио да је време за школу, али то је била моја мама, а ја сам стварно морао да одем у школу.
Волео бих да ово поново сањам и да, чак иако знам да је немогуће, волео бих да ми се оствари.

Вук Стојиљковић, IV-4, ОШ „Вук Караџић“ Београд, Србија

Учитељица: Наташа Липовац

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com