Очима се не види све
Да ли мислиш да можеш да видиш све
Када ме гледаш…?
Да ли мислиш да си видео сваку моју сузу
Када си ме гледао…?
Сваку моју бол?
Све што сам себи учинила?
Још увек ме описујеш као неког ко се бори
Са сваком твојом увредом
Са сваким ударцем који се забио дубоко у срце.
Када ме гледаш у очи
Приметиш ли мали комад стакла у њима?
Твоје речи разлетеше ми се по глави
Као неке… птице.
Оне не излећу из ње… тамо су… свиђа им се…
Чине ме тужнијом од било чега на свету…
Гледај ме пажљивије!
Не видиш?
Још увек не видиш?
Задуби се!
Моје очи рећи ће ти више него ма која реч!
Не видиш колико сам слаба?
Не видиш бунар без дна
Крцат погрдним именима којима си ме називао?
Не видиш да сам затворена у својим мислима!
Да не могу да изађем!
Да ли ћу се икада ослободити
Тих ланаца сачињених од твојих речи?
За Табла Фест 22
Зоја Јагодић, V-3, ОШ „Браћа Барух“, Стари град, Београд, Србија
Ментор: Милица Живковић, професорка српског језика и књижевности
Друго место на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 22“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови средњи узраст
