Леси ми је испричала нешто невероватно о свом повратку кући
Шетала сам познатим улицама Енглеске. Била сам са својом породицом док се нисам изгубила у огромној гужви. Била сам сама и уплашена. Најпре сам тражила породицу, али након сат времена сам одустала, села у један ћошак и почела да плачем.
Била сам веома тужна и нико није обраћао пажњу на мене, све док ме неко није помазио. Осетила сам до то није људска рука. То је била нежна шапа. Била сам у чудном шоку. Отворила сам очи. Испред мене је стајао предивни шкотски пас. Рекао ми је: „Не плаши се, ја сам ту да ти помогнем.“ Запрепастила сам се. Желела сам да вичем, али нисам. Хтела сам да бежим, али нисам се померила. Само сам седела и слушала. Сабрала сам се и дрхтавим гласом упитала: „Како?“ Она је скочила и радосно узвикнула: „Па, лепо, само ми реци у чему је проблем?“ Још увек сам седела. Она је приметила да сам још увек тужна и да то неће помоћи, па је почела: „Слушај, сада ћу ти испричати причу, али је немој преносити даље. Постојао је пас Леси који се сам враћао из Шкотске у Енглеску. Потпуно сам или су тако други само мислили. Леси је, заправо, знала праву истину. Имала је пуно помоћи на путу. Била је у аква парку са господином Нелсоном и Пипи Дугом Чарапом. Клизала се са зецом Лупком и Бамбијем. Такође, срела је много далматинаца и мало се одмарала са Хајди и Кларом. После је угледала и Перон 9 ¾, летела је са Аладином на његовом чаробном ћилиму, али је потврдила да јој се највише свидело када је слободно трчала са Белом Гривом. Сазнали су да воле исто – слободу. Имала је још пуно авантура.“ Тада додаде: „Заборавих да ти кажем. Она стоји пред тобом.“ Најпре нисам знала шта да кажем, па сам после узвикнула: „Ти си Леси! То значи да се Леси још није вратила. Можеш ли ми помоћи да нађем своју породицу?“ У том трену рече: „Наравно да могу и знам како. Научио ме је Симба. Узмем траг, омиришем, лизнем и нађем отисак патике, ако га има, али тачно од особе коју тражим. Могу да намиришем куда је све ишла и пронађем је. Сада ми реци где си последњи пут видела своју породицу.“ Покушала сам да се сетим и успела сам. Док је Леси пратила траг, питала сам: „Заиста си упознала Симбу?“ Одговори да јесте и да је он њен друг. Замолила сам са чежњом да ме упозна са њим. Она је потврдила: „Кад год си слободна, него у вези са потрагом, да ли је ово твоја породица?“ Тада сам узвикнула: „Мама, тата!“ Притрчала сам им у сусрет. Када сам загрлила и браћу, клекнула сам поред Леси. „Знам да мораш да идеш, јер ти већ имаш власника. Само сам хтела да ти захвалим од свег срца и да ти пожелим срећу на путу.“ „Нећу те заборавити“, узвикнула је. Размишљала сам само о једном: Докле је Леси стигла да ли је прошла кроз још авантура?
Леси ме је научила да се пријатељ у невољи познаје, јер ми је помогла да нађем и ценим своју породицу.
Ања Костић, IV-3, ОШ „Марија Бурсаћ“, Звездара, Београд, Србија
Наставница: Јелена Југовић Јовановић
Рад је освојио другу награду на 10. Литерарном конкурсу „Ко каже да не читам лектиру“, који је расписала ОШ „Ђура Јакшић“ из Јелашнице.