Uncategorized

Ања Костић – Леси ми је испричала нешто невероватно о свом повратку кући

Леси ми је испричала нешто невероватно о свом повратку кући

Шетала сам познатим улицама Енглеске. Била сам са својом породицом док се нисам изгубила у огромној гужви. Била сам сама и уплашена. Најпре сам тражила породицу, али након сат времена сам одустала, села у један ћошак и почела да плачем.
Била сам веома тужна и нико није обраћао пажњу на мене, све док ме неко није помазио. Осетила сам до то није људска рука. То је била нежна шапа. Била сам у чудном шоку. Отворила сам очи. Испред мене је стајао предивни шкотски пас. Рекао ми је: „Не плаши се, ја сам ту да ти помогнем.“ Запрепастила сам се. Желела сам да вичем, али нисам. Хтела сам да бежим, али нисам се померила. Само сам седела и слушала. Сабрала сам се и дрхтавим гласом упитала: „Како?“ Она је скочила и радосно узвикнула: „Па, лепо, само ми реци у чему је проблем?“ Још увек сам седела. Она је приметила да сам још увек тужна и да то неће помоћи, па је почела: „Слушај, сада ћу ти испричати причу, али је немој преносити даље. Постојао је пас Леси који се сам враћао из Шкотске у Енглеску. Потпуно сам или су тако други само мислили. Леси је, заправо, знала праву истину. Имала је пуно помоћи на путу. Била је у аква парку са господином Нелсоном и Пипи Дугом Чарапом. Клизала се са зецом Лупком и Бамбијем. Такође, срела је много далматинаца и мало се одмарала са Хајди и Кларом. После је угледала и Перон 9 ¾, летела је са Аладином на његовом чаробном ћилиму, али је потврдила да јој се највише свидело када је слободно трчала са Белом Гривом. Сазнали су да воле исто – слободу. Имала је још пуно авантура.“ Тада додаде: „Заборавих да ти кажем. Она стоји пред тобом.“ Најпре нисам знала шта да кажем, па сам после узвикнула: „Ти си Леси! То значи да се Леси још није вратила. Можеш ли ми помоћи да нађем своју породицу?“ У том трену рече: „Наравно да могу и знам како. Научио ме је Симба. Узмем траг, омиришем, лизнем и нађем отисак патике, ако га има, али тачно од особе коју тражим. Могу да намиришем куда је све ишла и пронађем је. Сада ми реци где си последњи пут видела своју породицу.“ Покушала сам да се сетим и успела сам. Док је Леси пратила траг, питала сам: „Заиста си упознала Симбу?“ Одговори да јесте и да је он њен друг. Замолила сам са чежњом да ме упозна са њим. Она је потврдила: „Кад год си слободна, него у вези са потрагом, да ли је ово твоја породица?“ Тада сам узвикнула: „Мама, тата!“ Притрчала сам им у сусрет. Када сам загрлила и браћу, клекнула сам поред Леси. „Знам да мораш да идеш, јер ти већ имаш власника. Само сам хтела да ти захвалим од свег срца и да ти пожелим срећу на путу.“ „Нећу те заборавити“, узвикнула је. Размишљала сам само о једном: Докле је Леси стигла да ли је прошла кроз још авантура?
Леси ме је научила да се пријатељ у невољи познаје, јер ми је помогла да нађем и ценим своју породицу.

Ања Костић, IV-3, ОШ „Марија Бурсаћ“, Звездара, Београд, Србија
Наставница: Јелена Југовић Јовановић

Рад је освојио другу награду на 10. Литерарном конкурсу „Ко каже да не читам лектиру“, који је расписала ОШ „Ђура Јакшић“ из Јелашнице.

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com