Четвртог дана књижевне колоније посетили смо ОШ ”Вук Караџић” у Белотинцу где смо читањем својих песама подстицали ђаке да се опробају у писању. Након тога посетили смо коњички клуб, где смо уживали у јахању коња, али и у посматрању и мажењу других животиња. Касније смо се упутили на Чегар и присуствовали поучном предавању о настрадалим српским јунацима.
После тога смо уживали у разгледању аква-парка у Дољевцу. Вратили смо се затим у смештај где смо након одмора уживали са Властом Ценићем док смо разговарали о сајму књига. Придружили су нам се потом и Ружица Томић, Миња Илијева и Драган Маринковић са којима смо радили интервју.
После напорног дана опустили смо се уз музику Мирослава Стојковића Ћосе спремни за нову акцију.
Интервју
Учесник овогодишње књижевне колоније Максим Томић, ученик из Крагујевца, је имао не више од три минута да се спреми за интервју са књижевницом Ружицом Томић из Панчева. Погледајте како се снашао у улози новинара. Интервју преносимо у целости.
Максим: Ја сам Максим Томић, молим Вас представите се нашим читаоцима.
Ружица: Драго ми је Максиме и ја се презивам Томић, а име ми је Ружица.
Максим: Шта сте по образовању?
Ружица: Завршила сам Машински факултет, значи инжењер сам по струци, а иначе сам и књижевник. Пишем за децу највише, али и за одрасле.
Максим: Где живите?
Ружица: У Панчеву.
Максим: Чиме се бавите?
Ружица: Сада сам само књижевник.
Максим: Да ли имате неку објављену књигу?
Ружица: Имам. До сада сам објавила осам књига, од тога су шест за децу.
Максим: Значи, најчешће пишете за децу. А, шта највише волите да пишете?
Ружица: Волим да пишем и приче.
Максим: Шта више волите да пишете, прозу или поезију?
Ружица: И једно и друго. Имам књигу прозе, то су приче за децу, а имам и књигу прозе за одрасле. То је књига на дијалекту. Али прва књига коју сам написала за одрасле спада у љубавну поезију.
Максим: О чему најчешће пишете?
Ружица: Па, с обзиром да су у питању књиге за децу, највише, онда се одговор сам по себи намеће, то су књиге за децу од предшколског узраста до осмог разреда. Тако су и књиге поређане за децу предшколског узраста, рецимо, ”Унин свет”, па је после био ”Машин свет” – то је опет књига за децу узраста првог-другог разреда ОШ. После је дошла књига ”Да сам ветар”, то је књига која је већ за школарце први-други-трећи разред. Онда су дошле ”Неодољиве приче”, то је књига за ученике од рецимо другог до петог разреда, па је онда дошла књига ”Једва чекам да одрастем”. То је књига, исто, поезије за децу од трећег разреда па нагоре и на крају имам књигу за децу предшколског узраста ”Та мала слатка створења”. Књига је намењена деци, као и што сам рекла до шест година старости. Имам и књигу на дијалекту, која је изашла у исто време као и претходна, и наслов те књиге је ”Вериге над огњиште”.
Максим: Да ли сте оцвајали неке награде?
Ружица: У овој години сам добила две награде. Једна је била у Пироту, за кратку причу, а друга је у Нишу, такође, за кратку причу на манифестацији Преображенско појање.
Максим: О чему се ради у Вашим књигама и шта Ви препоручујете деци да читају?
Ружица: У њима је описано оно што деца воле, значи њихов живот, њихове жеље, шта би хтели да буду… То су књиге са неком, ајде тако да кажем, мало змајевски тип књига, са неком поруком, са поуком. Књига ”Једва чекам да одрастем” је књига која је писана у слободној рими, што причасмо малопре, и она тако неке догодовштине, размишљања, има мало другачије него оне претходне књиге. Књига ”Вериге над огњиште” је писана на дијалекту и то је књига у којој се доста пише о судбинама људи. О њиховим жељама, о догађајима који су се дешавали у једном одређеном крају наше Србије, јужне Србије.
Максим: А, када сте почели да пишете?
Ружица: Прва књига ми је изашла 2008. године, а онда 2016. па 2017, 2018. Сад сам направила малу паузу пет година, али по једна књига је била отприлике на годину дана и тако је то ишло.
Максим: Да ли Ви пишете књиге на основу познатих прича, или их сами стварате?
Ружица: Сама. Рецимо, кад уђете у дечији свет, на пример, онда су некако све мисли усмерене на тај дечији свет. Ако видите жабу, одмах настане песма о жаби, ако видите било шта онда одмах то некако иде за децу. И још нешто, да би писали за децу, исти морају да буду срећни. Несрећан писац, ако има тугу у себи, не може да пише за децу. Тада, обично, настану најлепше љубавне песме или, можда, писање прозе неке, али за децу се пише само ако си сав срећан и ако у себи имаш дете. И ви треба да се трудите да сачувате то дете у себи, јер оно ће да вас штити кроз цео живот. Све што вам се деси некад, и оно кад помислите да не можете да изађете из неке ситуације, ако имате то дете у себи, оно ће вам помоћи да изађете одатле. Значи да, чак и за оне препреке за које сви помисле да не могу се прескочити, или… Не ви ћете то урадити, јер у вама је оно дете неустрашиво. Зато га чувајте у себи. И покушајте да се одлепите. Оне ваше жеље које имате у себи, снове које имате да их остварите. Малопре смо причали о томе, не сан као сан, већ снови. Свако од нас има нешто што жели у животу да буде – морамо стремити ка томе. Када сам ја била мала био је лансиран сателит, за мене је то било нешто велико и тако сам ја одлучила да будем инжењер и тај свој сан сам следила до краја.
Максим: А, да ли имате неку књигу за коју сматрате да је најбоља?
Ружица: Па види, онај клише што кажу: све су књиге моја деца. Све књиге које сам написала су ми драге…
Максим: Шта бисте Ви рекли, зашто деца треба да читају?
Ружица: Деца треба да читају. Одатле црпе ону снагу, одатле улазе у неки нови свет. Када си неписмен, теби је свет сужен, а када научиш да читаш, онда можеш да одеш где хоћеш. Не мислим у физичком смислу, него да читаш, да машташ…
Максим: Које књиге бисте препоручили деци од петог до осмог разреда?
Ружица: Па, шта год да вас интересује, добро је за читање. Најмање што бих препоручила, то је гледање у телефон… Биће ружно ако кажем заглупљивање, али јесте. Ширење интелигенције је кад читаш. Кратке поруке нам сужавају речник. Малопре смо и причали о томе зашто се пишу песме и која је разлика када се пишу у рими, као некада што су се писале, и писци као Шантић… И шта значи писање у слободној рими или никаквој.
Максим: Да ли теме на које Ви пишете настају спонтано, смишљено или например боравите у природи, посматрате и онда пишете о томе?
Ружица: Шта год да видиш може да ти буде тема. Некада нечија реч, некада… Ево прошла сам крај неког билборда и тамо пише ”Пољубићу те да све пршти”… Ха, ха, ха, реклама за Кока Колу и тако настане једна шаљива песма ”Пољубићу те да све пршти”. Значи, све може да нам буде инспирација и зависи од тога како се у том тренутку осећамо. И наша прича може да буде мени инспирација да напишем нешто. Једног дана сам пролазила поред огледала и видела себе тамо, и одједном ух, не није ваљда, и настане једна моја песма о огледалу. И тако, увек се нађе нека инспирација…
Максим: Хвала Вам што сте говорили за Таблу.
Ружица: Захваљујем и ја Вама.
Насловна фотографија: Учесници колоније са менторима четвртог дана колоније (фото: Табла)
Учесници књижевне колоније
