Ученици Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу, чланови Књижевног клуба „Ватра и живот“, од 2008. године, на Дан Миљковићеве смрти, 12. фебруара, полажу цвеће и казују стихове испред бисте Бранка Миљковића крај Народног позоришта у Нишу и чувају успомену на „Принца поезије“.
Окупљање око бисте започели су његови школски другови, а традицију су наставили ученици једине школе у Србији која носи његово име.
И овог 12. фебруара, 62 године од преране смрти песника, ученици су, предвођени директорком Тијаном Ранђеловић и библиотекарком Драганом Пешић Главашевић, одали почаст Бранку казивањем његових стихова и полагањем цвећа. На овај начин, из године у годину, они потврђују Миљковићеве рећи: „Нема мене, али има љубави моје.“
ПЕСМА О ЦВЕТУ – Бранко Миљковић Један малени цвет још ни проговорио није а већ је знао све тајне Сунца и све што земља крије. Један малени цвет још није ни проходо а већ је умео сам да се храни светлошћу, ваздухом и водом. Један малени цвет не зна да чита и пише, ал зна шта је живот, шта је свет, и мирише, мирише.
Након полагања цвећа организована је посета Спомен собе Миљковић-Сремац где су ученици видели део заоставштине, предмете из песниковог живота, и на тренутак се вратили у време у коме је он живео.
У Спомен соби су извели рецитал „Кап мастила“ подсећајући на вредност Миљковићевог сваралаштва и његов значај за културни живот града.
Ученица Катарина Младеновић у својој песми каже: „Пре 62. године Миљковићево перо је престало да пише, али кроз наше стихове он и даље живи и дише.“
Драгана Пешић Главашевић, библиотекар
