Вести

Владимир Андрић: Душко Радовић ми је давао слободу и свиђало му се то што сам писао

Писац и редитељ Владимир Андрић (1944) овогодишњи је лауреат награде Мали принц Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици, која се традиционално додељује за изузетан допринос развоју културе и сценске уметности за децу. Овај изузетно плодан аутор у широј јавности је познат као аутор око 300 епизода серије с луткама “Лаку ноћ, децо”, која се годинама емитовала пре Другог дневника на РТВ Београд. Добитник је свих значајних српских награда у области књижевности за децу и једне међународне – Европског центра књижевности и медија за децу, за књигу „Дај ми крила један круг“. Уз рад на телевизији, у позоришту је играно шест његових драма, а на радију изведено двадесетак. Многе његове песме и приче налазе се у букварима и читанкама, а “Пустолов” је део лектире за основну школу.

Владимир Андрић (фото: КомуникАрт)

Андрић је своју професионалну каријеру започео као двадесетогодишњак, док је још био студент режије. О тим временима он се присећа: „Мој отац је био адвокат и давао ми је леп џепарац, али ми је и даље требало пара. Питао сам једну моју колегиницу која је завршила глуму, а на радију радила као редитељ драмских програма, има ли тамо какве тезге. Она се распитала и рекла ми да дечији програм тражи текстове. Никада то нисам радио, али сам почео да пишем за децу и то је чуо Небојша Николић, један сјајан тип. Њему се то учинило занимљивим и узео ме је да радим неку емисију за најмлађе за њега, што се мени допало. Тезгарио сам за „Весели уторак“ и „Добро јутро, децо“, али ово за њега сам радио са литерарним амбицијама. Онда је он мене препоручио Душку Радовићу“.

Тако је Владимир Андрић већ у својој двадесетој години упознао легендарног писца и уредника, са којим ће потом остварити дугу и успешну сарадњу. „Душко Радовић је имао један серијал који се звао „Име и презиме“. То су писали разни писци. У кога год у Београду је имао поверења, он му је поручио рад. Телевизија је њему тада дала одрешене руке, да може да купи више текстова него што ће бити снимљено. То су били драмолети за децу и о деци, који су трајали од 30 минута до сат и било их је око 60 у две сезоне. Он је купио 150 текстова, од којих вероватно неки нису ни били написани. Цело то лето између прве и друге године студија сам писао тај један комад за покојну Неду Арнерић, и за два клинца из чувене драмске групе Бате Миладиновића“.

Владимир Андрић (фото: КомуникАрт)

Андрић се присетио и свог првог сусрета са Душком Радовићем: „Кад сам дошао Радовић је рекао да седнем, и узео је да прочита текст одмах! Ја читам новине, донесу ми кафу, и виркам. Он намргођен… али био је само споља намргођен, наравно. Он је то прочитао и рекао ми да је ОК. Донео сам тај текст око 10 преподне. Потписао сам уговор који је прошао архиву, рачуноводство и тако даље, и већ у пола три сам подигао свој први хонорар“.

У међувремену га је Радовић подстакао и да се бави режијом. Премда је Андрић био резервисан јер до тада никад није ушао у телевизијски студио, Радовић га је ангажовао и за тај посао. „Имао сам неку хемијску са 6-7 боја и цртао сам тлоцрте: куда да се крећу глумци, куда да иду камере, јер је тада било важно да се сними све у континуитету. Није било електронске монтаже. Није ишло уживо, ишло је на тејп, али од првог минута до последњег. Тако сам ја почео да радим и после извесног времена ми је рекао да дођем у редакцију да се запослим као уредник. Каже – ти ћеш режирати оно што ти се допада. Тако сам стигао у редакцију“, описао је Андрић почетак редитељског и уредничког рада на телевизији.

О професионалном односу са Радовићем, овогодишњи лауреат награде Мали принц каже: „Био сам његов пулен. Давао ми је слободу и свиђало му се то што сам писао. Свиделе су му се неке песме које сам ја хтео да бацим у корпу. А он их је после ставио у антологију. Песму „Кокошка“ сам написао на молбу Миле Станојевић Бајфорд јер Љубивоје Ршумовић није написао песму, а требало је иде у студио да се импровизује, као компоновање пред камерама. Рекла ми је да јој треба песма за десет минута. Ја седнем и нажврљам неку песму „Кокошка“. Хтео сам да је бацим, али Радовић прочита и каже – ово је много лепа песма. После се и мени допала“.

Зоран Ђерић и Владимир Андрић (фото: КомуникАрт)

Андрић се осврнуо и на приватни однос са Радовићем: „То је била врло сретна сарадња иако нисмо толико били блиски приватно. Мића Данојлић и он су се чули свако јутро у пет сати. Ршума је волео као сина. Са Слобом Стојановићем је играо преферанс. Ми смо остало у врло срдачним односима, али врло сам ретко ишао код њега кући, и то увек са Драганом Бабићем“. О том односу закључује: „Није никакво чудо што у мени живи неки замишљени Радовић, који је као мој контролор. Као да ми вири преко рамена, и не да ми да напишем нешто што није на врло високом нивоу. Не успем увек, али се трудим да тако то буде“.

Владимир Андрић се присетио и рада на чувеној луткарској серији „Лаку ноћ, децо“, премијерно емитованој од 1989. до 1993. на РТВ Београду, а коју је својевремено добио да ради као редакцијски задатак. „На сву срећу имали смо фантастичног луткара (Гордана Поповић, оп.а). Она је по неким мојим првим текстовима и скицама насликала ове јунаке, па ми је већ било лакше да пишем. А онда сам на снимању првих емисија чуо и видео глумце који су позајмили своје гласове и глумачку генијалност ликовима“, рекао је Андрић и описао техничке изазове приликом снимања: „Ми смо то радили помало партизански, пешке. Глумци седе на једној клупи, њих петоро-шесторо имају један микрофон, а два-три метра поред њих је мала сценографија и аниматори који држе лутке гињоле. Главни штос је био да се постигне синхроницитет аниматора, да отварају уста тачно како глумци говоре, и обрнуто. Лутка без тог гласа не би била ништа, а мој текст без лутке исто не би био ништа специјално. Овако кад се све то скупило, испало је да смо били гледани као Други дневник на првом каналу. Зато што смо имали срећу да смо ишли тик пред дневник“.

Владимир Андрић је, поводом награде Мали принц, искористио прилику и да се осврне на лик и дело Антоана Де Сент Егзиперија. „Био је један од најнеобичнијих и најаутентичнијих људи свога времена. Његов живот се поклапао са оним што је писао. Свима саветујем да прочитају прво „Земљу људи“, а затим и његову једну дебелу књигу која се зове „Цитадела“, а код нас је преведена и као „Тврђава“.

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com